Imala sam 12 godina kad mi je tata kupio vučjaka. Odrastali smo zajedno. Čekao me je veselo na kapiji kad sam dolazila iz osnovne škole, pa iz srednje, sa fakulteta i na kraju kad sam se udala, čekao bi me kad bih dolazila u rodnu kuću. Bio je kao član porodice. Ostario je, jedva je hodao. Znala sam da mu se bliži kraj. Jednog jutra sam sjedjela na terasi i rekla sam mu:
“Nemoj da me ostaviš, s kim ću ja onda igrati lopte, ko će me dočekivati na kapiji” i onda sam utrčala u kuću da me ne vidi kako plačem. Posle 10 min sam izašla, a on me je čekao ispred vrata sa loptom jedva se držeći na nogama. Nisu mu pomagale tablete koje mu je prepisao veterinar. Prije nedelju dana je bio toliko loše da smo odlučili da poslednji put pozovemo veterinara i on je rekao da je najbolje da ga uspavamo jer je grijeh gledati ga ovako. Uspavali su ga, a ja sam plakala i držala ga u rukama, niko nije mogao da me utješi. Uvjek će biti u mom srcu i nikad ga neću zaboraviti.
Nema komentara:
Objavi komentar