Bila je to jesen, 2014. Živjela sam normalnim životom, sa svojom mamom, ocem i bratom.
S bratom nikada nisam bila u nekim posebnim odnosima, bili smo više kao poznanici, iako sam ja njega jako voljela.
On je tad imao 17 godina, bio je ‘popularan’ mladić, često upadao u probleme, konzumirao svašta, družio se s lošim društvom, nije mario za školu…
Ja sam imala 14 godina, odlična učenica, mamin i tatin ponos.
Bili smo prosječni i sve je to nekako išlo, sve do tog dana..sjećam se dobro da je padala kiša, i na satu je kucalo oko 21:30 kad se čulo zvono na vratima.
Bila je to policija. Mog brata više nije bilo.
Vozio se na motoru, zbog prevelike brzine zabio se u zid i poginuo na mjestu.
Od tog dana ništa nije isto.
Mama i tata se pitaju jesu li to mogli sprječiti, a ja se pitam zašto nisam iskoristila barem jednu minutu u tih 17 godina njegovog života da mu kažem koliko mi znači.
Čuvajte one koje volite, nikad ne znate kad je zadnji put da ih vidite, i nikad ne prežalite što niste znali.
Izvor: ispovesti.com
Nema komentara:
Objavi komentar